Календар догађаја Петровчана

„Вече Петровчана у Београду“ - 05.04.2014/Београд

„Вече Петровчана у Бања Луци“ - 31.05.2013/Бања Лука

„Прва коса Грмеча“ - 29.06.2014/Смољане(Б.Петровац)

„Пети Крајишки вишебој“ – 19.07.2014/Банатско Велико Село(Кикинда)

„Штрапаријада Дринић“  - 19. и 20.07.2014/Дринић

„27. Јул- Дан устанка народа Босне и Херцеговине против фашизма“ – 27.07.2014/Медено поље(Б.Петровац)

„Помен Србима страдалим на Петровачкој цести“  - 07.08.2014/Јањиле–Бравско(Б.Петровац)

“Дани басе и кромпира“ - 27.09.2014/Смољане(Б.Петровац)

„Вођенички завичајни сусрет“ – септембар 2014/Вођеница(Б.Петровац)

„Сабор Петровчана у Новом Саду“ – 01.11.2014/Мастер Центар Сајам, Нови Сад

Козаци у Војводини

Велепоседник Јанош (Јанко) Латиновић, потомак чувене српске племићке породице пореклом из Херцеговине је у XVIII веку населио групу Запорошких козака у околину Сенте.

ТАРАС БУЉБА У БАНАТУ

Мало ко није чуо за измишљеног запорошког козака чији је лик 1835. године створио и прославио Николај Гогољ. Али, ретко ко зна да су „Тарасови козаци“ каријеру окончали у – Србији!

Запорошка Сеч је од 16. до 18. века била средиште козака на југоистоку Украјине, иза брзака реке Дњестар. Чинили су је руски и украјински сељаци и известан број татарских пребега, а до 17. века били су делимично независни од Руског царства.
Тек на Земаљском сабору у Москви, 1653. године, Запорошка козачка војска, са хетманом Богданом Хмељницким, ступила је у поданство руског цара. Козаци су, практично, преузели улогу сличну аустријским граничарима – одбрану државне међе од упада турско-татарске и војске пољско-литванске уније. Но, нестални и недисциплиновани, стално су стварали невоље Руском царству. Трвења су прерасла у отворени сукоб кад је хетман Иван Мазепа 1709. године потписао савез са шведским краљем Карлом XII против Русије, па је цар Петар I наредио да се Запорошка Сеч уништи. Но, под претњом новог рата са Турском, царица Ана Ивановна је, 1733. године, на истим просторима обновила такозвану нову Запорошку Сеч. Након Кучук-Карнаџијског мира 1774. године, по коме је Русија изашла на Црно море, Запорошка Сеч је изгубила улогу граничарског бедема. Осим тога, козаци су и даље били недисциплиновани поданици, поготово од када су почели да нападају Србе насељене на њиховим границама. Тако је царица Јекатерина II, 5. августа 1775, донела манифест о „коначном уништењу Запорошке Сече“.
До тог времена, на границама, па и на самом подручју Сече населио се велики број Срба и других бивших поданика Аустријског царства.
Априла 1785. године, аустријски аташе у Јашију, капетан Бадеус, јавио је генералу Енцелбергу да су се пријавили бивши запорошки козаци, спремни да служе у Аустрији као граничари коњаници, пешаци и шајкаши. Генерал је о овоме одмах обавестио бечки Дворски ратни савет и затражио упутства. Већ 27. априла Савет је одговорио да је вољан да ове људе насели дуж Тисе, у Темишварском Банату и Бачкој.
Почетком 1786. године, ради распореда војно способних и оних Запорожаца погодних само за пољопривредне радове, одређена је комисија коју су чинили бачки поджупан и царски саветник Јанош (Јанко) Латиновић, потомак чувене српске племићке породице пореклом из Херцеговине, затим заповедник Славонског генералата из Петроварадина, генерал Јохан Џенејн (који ће 1804. године успоставити прве везе са српским устаницима), као и чланови угарске намесничке управе из Будима и државног војног савета из Беча. Нови регрути размештени су у Сенти, Сомбору и Суботици, а касније су премештени ближе турској граници – у Петроварадински шанац (данас Нови Сад), Тител, Ковиљ и Панчево.Део козака распоређен је у Немачко-банатски пук, део у Шајкашки батаљон а они неспособни за ратну службу – у „паоре” дужне да по потреби попуњавају редове градске милиције у Суботици, Новом Саду, Сомбору и Трговишту у Бачкој жупанији, и у неколико насеља Потиског дистрикта. Тако се круг затворио: козаци који су у Украјини малтретирали Србе насељене из ових крајева, и које су ти исти Срби као део руске војске протерали из Сече, сада су се населили на имања и у куће српских породица, ратујући с њима за рачун бечког двора!

ЗАПОРОШЦИ

     Реч козак први пут се јавља 1303. године као синоним за стражара или извидника. У времену од 15. до 17. века, на кримско-татарском језику козацима је називана нижа класа, без обавеза, изузев учешћа у војним походима. Овај израз прихваћен је у руском језику за лаког коњаника. У 17. веку, коначно, козацима су названи граничари на јужним границама Руског царства. На турском, иначе, „казак” означава слободног, независног човека, пустолова и луталицу.

Запорошки козаци пишу писмо турском султану

Запорожје – Један од славнијих докумената у историји дипломатске преписке је одговор козака из Запорожја турском султану, написано између 1672. и  1680. Султан је напао козаке у утврђењу Сич, они га потукли, и убрзо добили његово писмо.

Иља Рјепин је, двеста година касније, насликао слику “Запорошки козаци пишу писмо турском султану”.

Турски султан Мехмед IV козацима из Запорожја

Ја султан, син Мехмедов, брат сунца и месеца, унук и изасланик Бога, владар Македоније, Вавилона, Јерусалима, Горњег и Доњег Египта, цар над царевима, владар над владарима, непобедиви витез, чувар гроба Исуса Христа, повереник изабран од Бога лично, нада и утеха муслимана, заштитник и бранитељ хришћанства – наређујем вам, козаци из Запорожја, предајте се добровољно и без отпора и немојте ми досађивати више са вашим нападима.

Козаци из Запорожја Мехмеду IV

Теби турска сатано, брате и друже црног ђавола, секретару Луцифера самог, поздрав. Којег си ти ђавола витез, маму ти твоју? Твоје армије се не бојимо уопште, на земљи и на мору у нашим чајкама борићемо се против вас сотона до последњег. Ти некрсту, звери Вавилона, скрнавитељу светог Јерусалима, јебачу коза из Александрије, свињска главо Египта (Доњег и Горњег), јерменска свињо и татарски јарче, коњокрадице из Канајамета, зликовче из Анадолије, унуче ђавола лично, будало, ти свињски брабоњче, магарећа гузице и кловне из Хада, месарско псето, некрштена волино, нека ђаво носи тебе и све Турке. То је све што ми козаци имамо да кажемо, гадан си и својој мајци, а куд хришћанима да владаш. Датум не знамо, јер календар немамо, месец је на небу, година у књизи, нама је исти дан овде ко и теби тамо. Ти и твоји Турци можете нас пољубити у дупе.

Оливера Латиновић (39) свакодневно се дружи са Живком, Миленом, Весном, Милком и још четрдесетак црно-белих дама на четири ноге. О њима брине као о мало воде на длану.

Пружену љубав оне газдарици узвраћају најбољим млеком.

Иако живи у строгом центру Кикинде, Оливера највише времена проводи на говедарској фарми у родном Накову. Док се њене вршњакиње и пријатељице жале како добру линију морају да одржавају одлазећи у фитнес центре или држећи ригорозне дијете, Оливера таквих проблема нема. Лепотица с фарме је у врхунској кондицији захваљујући томе што свакодневно ради у измузилишту, храни говеда или за воланом трактора обрађује земљу.

Уз помоћ млађег брата Радета (34) већ десет година бави се сточарством. Првобитан тов јунади је у последњих пет година заменила производњом млека. Дневно на фарми произведу између 600 и 1.000 литара млека. Свака крава има своје име.

- Свакој сам била кума, а Живку сам тако назвала јер је била живац. За сваку од њих веже ме неки догађај, било да се ради о тељењу или болести. Наука је већ доказала да краве дају више млека ако нису под стресом и ако се човек према њима опходи с љубављу. Оне не знају да кажу да су болесне. Морате да уочите да крава није јела, да је тужна или нерасположена. Одрасла сам на селу и волим животиње. Овај посао тражи готово 24- часовно ангажовање. Зато пријатељима више не морам да објашњавам кад усред журке почнем да дремам - искрена је Оливера.